Kad se navikneš
- Jana! - zove me Jan dok ja ležim na gornjem madracu našega kreveta na kat i pišem ideje za pjesme.
- Da? Omeo si me!
- Pa vrijedilo je, da ti kažem da prestaneš bacati svoje smrdljive roze čarape posvuda po sobi.
- Ah, oprosti ako ih zaboravim pokupiti. Ne bih ih ja zaboravljala, da se ne moram svaki put presvlačiti u kupaoni dok si ti u sobi!
U tom trenutku u sobu nam uđe brat Jakov:
- Što se događa?
- Nemamo dovoljno privatnosti! - kažemo ja i Jan u isti glas.
- Zar jedno od vas ne može uzeti stvari i otići u drugu slobodnu sobu?
- Ne!!! - opet u isti glas.
- Zašto ne?
- Zato jer je ova soba savršena i ne mislim otići iz nje. - kaže Jan.
- Ni ja! - složim se.
- U redu onda. Nastavite se gužvati u ovoj sobi.
- Ne! - opet u isti glas.
- Onda, Jan, pakiraj se. Ideš u drugu sobu.
- Zašto ja!? - pita on.
- Ne trebam ti objašnjavati. - kaže Jakov i kriomice pogleda na mene.
- Neka, kako hoćeš. Jana, onda ću se JA odseliti u drugu sobu. - kaže Jan.
- Može, sretno onda. - kažem mu kratko.
I tako je pokupio sve stvari i otišao u jednu slobodnu sobu. Bilo je predivno! Napokon sam u svojoj sobi mogla raditi što god hoću, a Jan mi neće zanovijetati. Mogu pjevati u snu do mile volje, a Jan to neće čuti. Mogu ostavljati svoje čarape gdje god hoću i nitko mi neće prigovarati. Mogu se presvlačiti u svojoj sobi, mogu jesti kekse i smišljati nove pjesme, a da me nitko ne ometa. Mogu lijepiti postere po zidovima. Najbolje je to što je sad to samo moja soba.
Došla je večer, legla sam u krevet i lijepo se ušuškala. No nisam mogla zaspati. Divno. Jednostavno nisam mogla. Koliko god lijepo bilo, falio mi je Jan i to taman prvu noć! Jednostavno nedostaje vam netko tko bi prije spavanja u susjednom krevetu stavljao zimske slušalice na uši da vas ne čuje kako pjevate u snu. Ili da vam prije spavanja zaželi laku noć. Ili da vam prije spavanja uvijek kaže da provjerite jeste li pospremili svoje prljave čarape na pranje, pa da kažete „Da“, makar ste ih samo ostavili ispod kreveta da vam smrde cijelu noć, kao i vaš brat koji se nije prao tjedan dana… I Janovo vikanje kad shvati što sam učinila s odjećom… Pa svi smo mi ipak samo ljudi!...
* * *
- Da? Omeo si me!
- Pa vrijedilo je, da ti kažem da prestaneš bacati svoje smrdljive roze čarape posvuda po sobi.
- Ah, oprosti ako ih zaboravim pokupiti. Ne bih ih ja zaboravljala, da se ne moram svaki put presvlačiti u kupaoni dok si ti u sobi!
U tom trenutku u sobu nam uđe brat Jakov:
- Što se događa?
- Nemamo dovoljno privatnosti! - kažemo ja i Jan u isti glas.
- Zar jedno od vas ne može uzeti stvari i otići u drugu slobodnu sobu?
- Ne!!! - opet u isti glas.
- Zašto ne?
- Zato jer je ova soba savršena i ne mislim otići iz nje. - kaže Jan.
- Ni ja! - složim se.
- U redu onda. Nastavite se gužvati u ovoj sobi.
- Ne! - opet u isti glas.
- Onda, Jan, pakiraj se. Ideš u drugu sobu.
- Zašto ja!? - pita on.
- Ne trebam ti objašnjavati. - kaže Jakov i kriomice pogleda na mene.
- Neka, kako hoćeš. Jana, onda ću se JA odseliti u drugu sobu. - kaže Jan.
- Može, sretno onda. - kažem mu kratko.
I tako je pokupio sve stvari i otišao u jednu slobodnu sobu. Bilo je predivno! Napokon sam u svojoj sobi mogla raditi što god hoću, a Jan mi neće zanovijetati. Mogu pjevati u snu do mile volje, a Jan to neće čuti. Mogu ostavljati svoje čarape gdje god hoću i nitko mi neće prigovarati. Mogu se presvlačiti u svojoj sobi, mogu jesti kekse i smišljati nove pjesme, a da me nitko ne ometa. Mogu lijepiti postere po zidovima. Najbolje je to što je sad to samo moja soba.
Došla je večer, legla sam u krevet i lijepo se ušuškala. No nisam mogla zaspati. Divno. Jednostavno nisam mogla. Koliko god lijepo bilo, falio mi je Jan i to taman prvu noć! Jednostavno nedostaje vam netko tko bi prije spavanja u susjednom krevetu stavljao zimske slušalice na uši da vas ne čuje kako pjevate u snu. Ili da vam prije spavanja zaželi laku noć. Ili da vam prije spavanja uvijek kaže da provjerite jeste li pospremili svoje prljave čarape na pranje, pa da kažete „Da“, makar ste ih samo ostavili ispod kreveta da vam smrde cijelu noć, kao i vaš brat koji se nije prao tjedan dana… I Janovo vikanje kad shvati što sam učinila s odjećom… Pa svi smo mi ipak samo ljudi!...
* * *
Bok, to sam ja, Jan. Danas sam se odselio u novu sobu… I nije to tako loše: imam cijelu sobu samo za sebe… Ne trebam nikoga opominjati zbog prljavoga rublja, i ne trebam se u pola noći svađati o tome tko više smrdi, makar ja ponekad više smrdim… Ipak, i ja i Jana zaslužujemo privatnost, ta nismo više klinci, trebali bismo naučiti biti malo samostalniji. Dakle, ušao sam u svoju novu sobu, koja je isprva bila pusta. A onda sam je doveo u red. Sve je postalo savršeno, sve dok navečer nisam mogao zaspati. Falilo mi je Janino pjevanje u snu, i pomalo mi je falila njena neurednost… To je vrlo čudno, zar ne!? Iz susjedne sobe se čulo hihotanje, vjerojatno su se Mario i Anabela igrali svojim igračkama. No onda se u jednoj daljoj sobi čulo puno životinja, nakon čega je postalo jako vruće, vjerojatno je Žarko opet palio u kući… A onda sam napokon zaspao i sanjao jako čudni san… Bilo je to ovako: Ja i Jana smo se svađali, sve dok nije došlo do potresa, i samo se naša soba srušila. Morali smo tražiti novu sobu sve dok iz Janine čarape nije izašao majušni Roki… Dosta ste čuli. Kad sam se probudio, bio sam jako iznenađen. Našao sam se na podu u svojoj staroj sobi. Onda se Jana probudila i pitala me:
- Jan!? Što ti tu radiš?
- Ne znam! Zaspao sam u svojoj sobi i iznenada se probudio ovdje…
- I imamo dva mjesečara. - zaključi Jakov koji je stajao ispred otvorenih vrata sobe. - Znate, mislim da biste vas dvoje trebali otići psihologu da vam pomogne…
* * *
- Jan!? Što ti tu radiš?
- Ne znam! Zaspao sam u svojoj sobi i iznenada se probudio ovdje…
- I imamo dva mjesečara. - zaključi Jakov koji je stajao ispred otvorenih vrata sobe. - Znate, mislim da biste vas dvoje trebali otići psihologu da vam pomogne…
* * *
Naravno, poslušali smo savjet brata i otišli psihologu. Problem s mjesečarenjem, ako se sjećate. I tako se ja (Jana) jadam psihologu:
- I voljela bih više svirati, samo što nikad ne nađem vremena, niti ozračja koje bi me na to motiviralo. Znate, moj brat mi skoro nikada ne omogući privatnost…
- Da… - kaže psiholog zapisujući u blokić.
- No, ipak mi malo fali njegov smrad…
- Smrad?
- Da, smrad…
- Zašto bi ti falio smrad?
- Zato što njegov smrad pokriva moj smrad ispod kreveta.
- Čekaj, što je ispod kreveta?
- Smrad. Sjedite na ušima, g. psiholog!
- Dobro. Dalje?
- Dakle, napokon dobijem svoju sobu, a onda mi fali svađa s bratom u skučenoj sobi, a to je dobra inspiracija za pjesme.
- Vas je tinejdžere teško shvatiti.
- Znam da to zvuči ludo, ali navikla sam se na neprivatnost.
- U redu… Sljedeći!
- Ali, čekajte! Nisam još…
* * *
- I voljela bih više svirati, samo što nikad ne nađem vremena, niti ozračja koje bi me na to motiviralo. Znate, moj brat mi skoro nikada ne omogući privatnost…
- Da… - kaže psiholog zapisujući u blokić.
- No, ipak mi malo fali njegov smrad…
- Smrad?
- Da, smrad…
- Zašto bi ti falio smrad?
- Zato što njegov smrad pokriva moj smrad ispod kreveta.
- Čekaj, što je ispod kreveta?
- Smrad. Sjedite na ušima, g. psiholog!
- Dobro. Dalje?
- Dakle, napokon dobijem svoju sobu, a onda mi fali svađa s bratom u skučenoj sobi, a to je dobra inspiracija za pjesme.
- Vas je tinejdžere teško shvatiti.
- Znam da to zvuči ludo, ali navikla sam se na neprivatnost.
- U redu… Sljedeći!
- Ali, čekajte! Nisam još…
* * *
Psiholog upita mene (Jana):
- I, koji je tvoj problem?
- Stvar je s mojom sobom i mojom sestrom.
- A, joj meni…
- Vidite, nedavno sam otišao u drugu sobu, i iste noći sam sanjao jako čudan san, a istovremeno sam mjesečario u svoju sobu.
- U redu, ispričaj mi svoj san.
Ispričao sam mu svoj san.
- I što mislite da to znači?
- Čekaj… Znači iz čarape je izašla majušna verzija tigra, a vaš bratić se ponašao poput majmuna?
- Pa, nije kao da se drugačije ponaša i u stvarnosti.
- Shvatio sam da ti fali dijeljenje sobe sa sestrom.
- Oh… Gle, stvarno…
- Sljedeći!
* * *
- I, koji je tvoj problem?
- Stvar je s mojom sobom i mojom sestrom.
- A, joj meni…
- Vidite, nedavno sam otišao u drugu sobu, i iste noći sam sanjao jako čudan san, a istovremeno sam mjesečario u svoju sobu.
- U redu, ispričaj mi svoj san.
Ispričao sam mu svoj san.
- I što mislite da to znači?
- Čekaj… Znači iz čarape je izašla majušna verzija tigra, a vaš bratić se ponašao poput majmuna?
- Pa, nije kao da se drugačije ponaša i u stvarnosti.
- Shvatio sam da ti fali dijeljenje sobe sa sestrom.
- Oh… Gle, stvarno…
- Sljedeći!
* * *
I psiholog je na kraju htio mene (Jakova) pitati neke stvari:
- Oni su tvoji brat i sestra?
- Da.
- Imaju li nekakvih problema?
- Osim onih koje su vam sad rekli, ne.
- Da, shvatio sam da imaju problem s dijeljenjem sobe.
- Na što ste drugo mislili?
- Malčice su čudni.
- Gospon psiholog, svi smo mi na neki način čudni…
- Nisam mislio na to. Teško je razumjeti što žele reći…
- Nema veze, važno je da ste dali sve od sebe! No, jesu li oni OK?
- Samo im sredi da s vremena na vrijeme dijele sobu, pa da se polagano odvikavaju.
- Gospon psiholog, pa vi ste genije!
- Ho, ho, hvala.
- Molim lijepo. Doviđenja. - rekao sam i otišao ostavivši mu kovanicu od 60 Vk. Čuo sam ga kroz vrata:
- Pa, barem sam se potrudio shvatiti djecu… Definitivno se isplatilo.
- Oni su tvoji brat i sestra?
- Da.
- Imaju li nekakvih problema?
- Osim onih koje su vam sad rekli, ne.
- Da, shvatio sam da imaju problem s dijeljenjem sobe.
- Na što ste drugo mislili?
- Malčice su čudni.
- Gospon psiholog, svi smo mi na neki način čudni…
- Nisam mislio na to. Teško je razumjeti što žele reći…
- Nema veze, važno je da ste dali sve od sebe! No, jesu li oni OK?
- Samo im sredi da s vremena na vrijeme dijele sobu, pa da se polagano odvikavaju.
- Gospon psiholog, pa vi ste genije!
- Ho, ho, hvala.
- Molim lijepo. Doviđenja. - rekao sam i otišao ostavivši mu kovanicu od 60 Vk. Čuo sam ga kroz vrata:
- Pa, barem sam se potrudio shvatiti djecu… Definitivno se isplatilo.
